Mislio sam da nikada neću pisati o ovome, naravno pogrešio sam,  znate kakom su naše konverzacije počinjale, rekao bih “ Zdravo mama” svaki put bi odgovorila sa srećnim naglaskom “ Bozi, jesi li to ti?  baš mi je bio nikakav dan, ali mi je sad bolje produžio si mi  život bar 10 godina” na šta bi ja dodao mama živjećes 700 godina sa obzirom na to koliko sam ti dodao života. 

Znam da većina vas voli svoje mame, ja sam moju možda volio više nego drugi, ali kao što je naša tradicija ja sam bio njen “ tač” (najmlađe dete i većini slučaja najdraže dete) kao deseto dete ove divne žene, razmislite malo koliko žena znate danas koje imaju petoro djece a onda tome dodajte još petoro više, meni je ne jasno kako je njoj ovo uopšte uspjelo, a nemojmo zaboraviti kakvo je to vrijeme bilo, svi su bili  siromašni a bogami i mi, dok razmišljam o ovome i suze mi teku niz obraz, razmišljam dali sam ikad vidjeo moju majku da je ljuta, kao što sam ja sada ljut, dali je ona ikada vidjela nekog ko je loš,  često sam je pitao “majko” dali postoji loša osoba u tvojim mislima, sa osmehom u licu bi rekla ma pusti ih neznaju šta rade, oprosti im.

Kako ova osoba može biti ovako skromna? ponekad mislim da što više osoba pati skromnija je, sjedim ovdje i mislim koliko sam se šalio sa mojom majkom, i tako se prisjetih jedne  priče koju smo imali prije 5-6 godina ”neznam šta mi je, prvo me noga zaboli a onda kad noga prestane počne ruka da me boli a kad ruka prestane onda nešto drugo počne da me boli sve u svemu nešto stalno boli”  onako u povjerenju bi mi ona rekla jel je znala da sam i ja stalno imao bolove, Često bih joj rekao ” majko kad se jedan dan probudimo i ne bude bolova to će značiti da smo mrtvi” sad se pitam da li će bol prestati možda fizička bola ali duševni bol šta će snjime biti, da li će ono prestati, ne znam ali znam da dok ću ja biti živ, a živjet ću dugo imaću ovaj bol u grudima gde je dio mog srca isčupan onog momenta kad je moja mama napustila ovaj svet.   

Nisam ja neki vjerenik ali vjerujem  da nije sve završeno kad ovdje napustimo, put se nastavlja. Ja mislim da na kraju ćemo svi biti zajedno i smejat ćemo se stvarima koje su se dešavale u ovom životu, ne vjerujem da ćemo svi biti u isto mjesto, svi ćemo biti ondje gde smo zaslužili,  ja se samo nadam da ću akumulirati dovoljno dobrih djelova, kao što je moja mama sakupila tako da budemo zajedno. Živim jednostavan život u kojem me je ona uvela, kad sam bio baš mali, često mi je rekla ” Sine uradi što više dobrog, radi to ne očekujući ništa za uzvrat, uradi to zbog toga što je to prava stvar da se uradi, i kad ti zatreba vratiće se desetostruko “

Kako je ova mala žena koja je bila u školi samo 4 dana ( da tačno ste to pročitali četri dana ) znala suštinu sretnog življenja, koje je često citirano u svim vjerskim tekstovima, Evanđelje po Luki 6:38 “Dajte, pa ćete i vi dobiti. Vaš će vam se dar vratiti u punoj i prepunoj mjeri. Jer kakvom mjerom dajete, takvom će se i vama davati.” I sada sam  zadivljen svime što je ona znala, kad sam bio mali i neko bi nestao ili otišao negdje a gde, niko nije znao, ona bi rekla izgubio se kao Abisinija (Abyssinia.) ja i moj brat bi se smejali i mislili da je to ona smislila, ali  tokom mog čitanja naišao sam na ovo ime nekad se Etiopija tako zvala ali kako je ona to znala?  ima tu hiljade ovakvi dragulja ali zato ćete morati da sačekate i pročitate  moju knjigu jednog dana u budućnosti.

Još jedna interesantna stvar koju sam delio sa mojom mamom od kad znam za sebe jeste tradicija koju mi imamo o štucanju,  svi mi štucamo po nekad ali kod nas postoji i razlog zašto mi štucamo, ustvari nekoliko tradicija ali sad cemo pričati o samo jednoj, naime ako štucate to bi značilo da neko priča o vama, pa ako potrefite i kažete ime te osobe štucanje će prestati, i tako godinam i godinama kad god bih imao štucanje ja bih onako iz prve rekao “Mama” I štucanje bi prestalo naravno ( ja vjerujem da je to naš mozak radio da bi nam olakšalo svakodnevne muke koje život stavlja ispred nas) I tako pre neki dan ih dobijem i bez razmišljanja izgovorim “Mama”  I one stadoše sad se pitam, mislio sam da kontinenti nisu bile bariere ali onaj “Život “ sam mislio da jeste, izgleda da nije, znam duboko u mom srcu moja braća i sestre su sakupljene oko nje u raju i ona im priča o mojim djelima u ovom svjetu, dobrim i lošim jel u njenim očima nema lošeg samo životne lekcije koje svi mi moramo naučiti, dao bih vam sugestiju sledeći put kad imate štucanje pomislite ko bi mogao pričati o vama i recite njihovo ime, vjerujem da ćete se prijatno iznenaditi, obogatiće vam život kao što je to uradilo meni.

Dragi moji čitaoci u ovim teškim momentima koji su počeli  27 Januara oko 1:18 AM. Ta noć je bila najteža u mom dugom i  teškom životu, dok sam ležao u mom krevetu a suze su neprestalno igrale svoj ples tuge, ja kralj bolova sam bio zgnječen kao jedna bubašvaba (Još jedna riječ koja je moja mama koristila ali u dobrom smislu) u tom ponoru tuge i suza. većina ljudi pitaju dali ima nešto što možemo uraditi za tebe, rijetko sam pitao da se za mene nešto uradi, ali ovaj put bih vas sve pitao, ako su vase mame žive, grlite ih često, recite im da ih volite češće, ljubite im ruke i noge, jel dok pišem ove zadnje redove i suze teču niz moj obraz dao bih sve na ovome svjetu da je još jednom zaglim, poljubim i kažem  joj da je volim. A ako vam mame nisu žive onda se prisetite onih lijepih momenata kad su bili sa vama, ja vjerujem onu staru ” Dok god neko o nama priča i misli mi nismo mrtvi već živimo kroz njihovo sjećanje i priče” zato ih često pomenite, ponekad kada hodate ulicom i blagi vjetar vas nežno dotiče, zatvorite oči vjerujem da ćete ih čuti kako vam šapinju da vas vole i da su dobro. Hvala vam moji dragi čitaoci grlim ja vas samo za onako.