„Neopjevana priča o herojima“

Ova priča mi je pomogla da shvatim da uvijek može biti gore ili bolje, a ovaj primjer je bolji od mog…

 

„Neopjevana priča o herojima“

Writen by P.A. MacDonld, Reprinted/Translatated with permission from the Canadian Paraplegic Association (Manitoba) Inc.

(Link:http://www.cpamanitoba.ca/pdf/paratracks/2015/2015_fall_paratracks_en.pdf)

 

Nadam se da ćete ove godine svi imati divno ljeto. Naučila sam neke stvari koje nisam ranije znala. Kada toplotni indeks (Humidex) u zatvorenoj prostoriji prelazi 40 °C, jeftini sapun počinje da se topi, a tapete sa zidova se odljepljuju.

 

OBJAŠNJENJE: Ako je temperatura vazduha 30°C, a toplotni indeks 40, osjećaj nije isti kao pri nižim vrijednostima vlažnosti vazduha. Prema Metereološkoj službi Kanade, toplotni indeks 30 izaziva osjećaj nelagode. Vrijednost toplotnog indeksa 40 izaziva osjećaj intenzivne uznemirenosti i tada se preporučuje izbjegavanje bilo kakvog napora. Vrijednosti iznad 45 su označene kao „opasne“, a kada je toplotni indeks 54, neminovan je toplotni udar.

 

Radujem se ipak jer ću hladnije mjesece provesti slikajući i praveći skulpturu medvjeda…

Nisam ranije dijelila svoju priču sa vama. Nisam mislila da je moj život izuzetan ili da zaslužuje prostor u ovoj divnoj publikaciji. Ali, da bih došla do suštine ovog teksta, moram ispričati svoju priču.

Ponosna sam na svoju nezavisnost. Veoma sam srećna što sam u stanju da radim sve što radim, bez obzira na moju povredu. Istina je, nisam to postigla sama. Imala sam podršku velikog broja ljudi, a vi znate ko ste!

Nakon što se, poslije povrede, moj život promijenio, put na kojem je trebalo ponovo naći smisao života bio je dug i trnovit. Bez prijatelja, medicinskih i radnika za podršku, kao i organizacija poput CPA (Udruženje paraplegičara Kanade), moj život bi stagnirao. Ovaj tekst je posveta nekim od mojih neopjevanih heroja, koji su bili tu za mene kada se ono o čemu nisam ni sanjala dogodilo upravo meni i kada se moj život zauvijek promijenio. Navešću samo njihova imena, iako vjerujem da svi oni zaslužuju da ih postavim na pijedastal i da im se divimo kao najboljima među predstavnicima ljudske rase.

Kada bih vam ispričala sve priče o pomoći koja mi je ponuđena, ParaTracks bi mi vjerovatno poslao račun za papir i dodatne troškove štampe. Da budem iskrena, već imam dovoljno računa za plaćanje, pa ću se vratiti samo 10 godina unazad.

Idemo, kao u filmu „Povratak u budućnost“, unazad 10 godina, do 2005.

Početkom te godine sam prošla kroz složene operacije. Operisao me doktor koji je u međuvremenu otišao u penziju. Talentovani hirurg je uspio da popravi problem sa kojim sam se borila 16 godina. Bila sam presrećna i odjednom se i moj pogled na život promijenio. Skoro odmah nakon izlaska iz bolnice, primijetila sam da imam problem sa hodanjem. Počela sam da koristim štap (na moju sramotu). Dok sam čekala snimanje magnetne rezonance i termin da se vidim sa specijalistom, primijetila sam da se situacija postepeno pogoršava do tačke da sam, da bih hodajući prešla 10 metara, morala da koristim dva štapa.

Baš u vrijeme kada je u Americi uragan Katrina opustošila New Orleans, ja sam se selila iz stana u kojem sam provela 15 godina.

Stan više nije bio pristupačan za moju cimerku, a ja nisam mogla da plaćam stanarinu sama. Za 15 godina nakupite brdo stvari, što je teško preseliti. Trebalo je sve to ili baciti i ponijeti sa sobom. Taj 31. avgust je bio jedan od najtoplijih dana u godini, a druga porodica je trebalo da useli u moj bivši stan sljedećeg dana. Firma koju sam angažovala za seljenje se nije pojavila, a bilo je nemoguće naći zamjenu, jer je 31. avgust jedan od dana u godini tokom kojih se dešava najviše selidbi.

Bila sam u velikoj nevolji. U panici sam nazvala jednu od najboljih prijateljica, koju ću zvati „Sis“ (Seka), jer smo tako bliske, da je smatram starijom sestrom, koju nikad nisam imala. Ona i njen suprug imaju svoj biznis i oboje su radili po 16 sati dnevno.

  1. avgust je bio jedan od njihovih slobodnih dana, imali su planove za roštilj sa gostima, koje su već pozvali. Čim sam nazvala, otkazali su roštilj i u roku od nekoliko sati, Sis, njen suprug i njihov 15-godišnji sin su se pojavili na mojim vratima sa dva vozila. Trebali su nam sati, više puta smo se vraćali, posebno je bilo teško sa velikim komadima namještaja na krovu vozila, koje smo držali stabilnim kablovima i -molitvama.

Ne znam šta bih radila bez njih.

Ubrzo nakon Božića te godine, moj problem sa hodanjem je dostigao vrhunac. Našla sam se na podu i nisam mogla da ustanem. Bila sam sama u kući, u St. Jamesu. Nisam mogla da dohvatim zidni telefon, ali mi je, na sreću, mobilni bio pri ruci.

Ranije tog dana sam nazvala Roba i Joannu, moje bivše stanodavce, poslodavce, mentore i druge roditelje. Rekla sam im da sam se umorila od borbe i da sam razmišljala da idem do hitne. Dogovorili smo se da Rob dođe popodne i poveze me u bolnicu St. Boniface. Moj neočekivani pad se dogodio nakon što je Rob već izašao iz kuće i krenuo da se nađe sa mnom. Imao je mobilni sa sobom, ali njegov telefon nije bio uključen. Mogla sam da pozovem Joanne kući, ali ona nije imala načina da se čuje sa Robom i kaže mu da će morati da dođe u kuću po mene.

Prilazni put pored kuće gdje sam stanovala je dolazio sve do kuhinjskog prozora. Rob je parkirao kamion, okrenuo ga i čekao da izađem. U međuvremenu, ja sam ležući na podu sa druge strane prozora, psovala sudbinu i pokušavala da smislim način da mu privučem pažnju. Da je ovo bio TV šou, bila bi to urnebesna šala na moj račun. Zgrabila sam štap, skinula bokserice i vezala ih na dršku štapa. Počela sam da mašem „zastavom“ ispred kuhinjskog prozora, u nadi da će to privući Robovu pažnju.

Odjednom, čuo se zvuk motora i čula sam kako Rob mijenja brzinu. Uplašila sam se da će otići i da ću biti ostavljena. Počela sam da lupam o zid o mahnito mašem „zastavom“. Dok je izlazio iz dvorišta, Rob je pogledao u retrovizor i vidio kako mašem.

Ne samo da me je odvezao do bolnice, već je uspio da postidi medicinsku sestru do te mjere da sam kod doktora ušla bez puno čekanja.

Recimo da je Rob od onih osoba koje vas lako ubijede u nešto…

Nije prošlo mnogo, a doktori su mi već ustanovili dijagnozu i prebacili me u HSC na operaciju. Bilo je jasno da će moj boravak u bolnici biti dug.

U to vrijeme sam imala mačka po imenu Spunky. Imao je 15 godina i bio mi je kao dijete. Bio je kućni mačak, ali nije se ponašao najbolje u kućama drugih ljudi. Bila sam mu potrebna, zbog čega sam odbijala operaciju. Medicinsko osoblje je pokušalo da mi objasni da što duže odlažem operaciju, prognoze za oporavak postaju manje optimistične.

Iz bolnice su pozvali Sis i objasnili joj situaciju, u nadi da će moći da me ubijedi da se operišem.

Ona mi je praktično naredila da to uradim i rekla mi da ne brinem o Spunkyju. Vozila bi svaki dan iz Transcona da vidi da Spunky ima sve što mu je potrebno. Ono što ona nije znala je da će to biti šestomjesečna kazna.

Što se njege u bolnici tiče, mogu da kažem samo dobre stvari. Imala sam vrhunskog hirurga, koji je uradio obje operacije, nakon kojih sam bila pokretljiva više nego što je bilo ko očekivao.

Moj fizioterapeut je imao bogovsko strpljenje sa mnom, a ja sam davala od sebe najviše što sam mogla.

Tokom četiri mjeseca rehabilitacije, imala sam troje cimera, koji su zbog nesreća imali kvadriplegiju. Posmatrajući njihovu svakodnevnu borbu za život, shvatila sam da sam ja u stvari najsrećnija osoba u toj sobi. Kako bih mogla da žalim sebe? Zbog toga su oni u mojoj priči o neopjevanim herojima. Često sam se pitala šta se sa njima događalo tokom godina.

CPA održava sedmične grupne sastanke podrške, uglavnom za bolesnike, i ja sam bila obavezna da prisustvujem. Nisam htjela da sjedim u krug, držim se za ruke i pjevam „Kumbaya“ ili kukam o tome kako sam se osjećala zbog moje životne promjene. Mislila sam da sam dobro i da mi ne treba nikakva pomoć od njih. Ali, boravak u bolnici je dosadan. Poslije fizikalne terapije, malo toga može da se radi, pa sam ipak odlazila na te sastanke. Tu sam čula mnogo stvari, od kojih je većina ušla na jedno, a izašla na moje drugo uho. Mjesecima kasnije sam otkrila da sam pogriješila.

Dakle, vi članovi CPA koji ste vodili sastanke, bez obzira na moj otpor i ratobornost, vi ste mi dali savjete za koje nisam znala da će mi biti potrebni.

Sljedeći izazov za mene je bilo napuštanje bolnice. Nisam mogla da se vratim u moj stari dom, jer on nije više bio pristupačan za mene. Bolnica nije mogla da me otpusti dok mi se ne obezbijedi prebivalište. Tu na scenu stupa Elizabeth. Liz je bila zaposlena u CPA i njen posao je bio da koordinira i pomogne u nalaženju podrške osobama sa povredama kičmenog stuba, koje će uskoro biti otpuštene iz bolnice. Podnijela je zahtjev kod Ten Ten Sinclair za privremeno stanovanje. Bilo je mnogo birokratije – mnogo za mene, u odnosu na prosječnu osobu. Liz mi je pomogla i oko registracije za Handi-Transit (prevoz za OSI), pa sam se manje patila oko toga, nego što je to obično slučaj.

Uz sve prepreke, Liz je bila tu da se bori za mene, često prelazeći i granice onoga što je njen posao. Počela sam da je zovem „moja lopata“. Kad je pitala zašto, rekla sam – jer je ona prolazila kroz svo đubre u moje ime. Liz je bila i moj prvi vidljiv primjer da neko u kolicima može da bude koristan, relevantan, odgovoran i da bude uzoran.

Bolnicu sam, u invalidskim kolicima, napustila 1. jula, 2006. godine i preselila u Ten Ten  Sinclair  Housing Inc. Smještaj mi je odobren tako kasno da nisam uspjela da organizujem kompaniju za selidbu. Dakle, baš kao i godinu ranije, preselili su me Sis i njena porodica. Sigurna sam da je bila oduševljena što završava njena uloga Spunkyjevog anđela čuvara, ali nijednom se nije požalila. Čak nije pominjala ni troškove goriva koje je imala vozeći se tih šest mjeseci da bi obišla Spunkyja.

Na kraju tog dugog dana, odvela me da kupimo namirnice.

Vozila me u nabavku, jednom nedjeljno, i četiri naredna mjeseca, dok sam čekala na električna kolica. Od tada, ako mi je nešto bilo potrebno, dovoljno je bilo da pošaljem jedan SMS i ona bi se stvorila ispred mojih vrata, bez obzira na to koliko je zauzeta.

Sis i njena porodica su me preselili posljednji put 1. jula, 2007. Tu i danas živim.

Dok sam čekala električna kolica, CPA (Udruženje paraplegičara Kanade), koje me je primilo kao novog člana, ponudilo je da plati ultra-laka invalidska kolica, što bi mi omogućilo veću mobilnost i da ostanem u formi. Bila sam jako zbunjena kad sam saznala da kolica koštaju preko 3.000 dolara. Za nekoliko dana su me pozvali i poveli da ih probam. Nažalost, bila su premala za mene i nisu bila baš udobna, pa sam graciozno odbila…

Spominjem ovo, jer iako nisam platila članarinu, CPA je bio spreman da snosi ove troškove u moju korist. Zato sam jako ponosna i zahvalna sam što sam njihov član.

Posljednja osoba o kojoj ću vam danas pisati je koordinatorka volontera koja radi za SMD. Godinama sam i sama volontirala i uvijek sam željela da budem neprimijetna. Stidljiva sam po prirodi i pokušavala sam na svaki način da izbjegnem večeri tokom kojih smo za volontiranje dobijali zahvalnice za naš doprinos.

Svaki put kad bih dobila zahvalnicu ili neku vrstu potvrde za moj rad, stavila bih je u ladicu, u nadi da ona neće ponovo ugledati svjetlost dana.

SMD mijenja koordinatora volontera svakih nekoliko godina. U tri godine tokom kojih je Laurie radila tamo, postala je moj „cheerleader“ i na kraju prijatelj. Ona je mogla da me nagovori da radim stvari koje nikad ne bih. Vjerovala sam joj dovoljno da preuzmem neke od novih uloga. Ne samo da je to iskustvo promijenilo donekle moj stav i pružilo mi pozitivniju sliku o svemu, već sam naučila da život živim punim plućima. Pisanje ovog teksta je jedna od stvari na koje me je ona ohrabrila da uradim.

Nakon svega, izvukla sam moje zahvalnice i nagrade za volonterizam iz ladice i sada ih ponosno pokazujem. Hvala Laurie.

Postoji još mnogo ljudi koji su jako uticali na moj život tokom posljednjih deset godina, a svako od njih zaslužuje posebnu priču. Ipak, zaustaviću se sada, ali ne prije nego vam kažem ko je Sis. Njeno ime je Thelma Krull. Za sve koji je poznaju, ona je isto što i meni.

Zbog toga mnogi odbijaju da prestanu da tragaju za njom.

Ona je bez traga nestala 11, jula, 2015. Ako neko ko čita ovo ima bilo kakve informacije o njoj, nazovite CrimeStoppers na 1-800-222-8477.

Ja sam postavila stariju fotografiju Thelme, koju možda niste vidjeli u medijima. Ona je preuzeta iz TV intervjua prije nekoliko godina, kada su ona i njen suprug držali restoran na Henderson Hwy.

Kapu skidam pred svim neopjevanim herojima koji tamo negdje skreću sa svog puta kako bi pomogli onima kojima je pomoć potrebna.

Nadam se da će moji divni čitaoci imati vrlo ugodnu jesen. I  ne zaboravite na veliku žurku Grey Cup u novembru. Bilo bi lijepo vidjeti neke plave u igri, ali bojim se da je jedini način za to da oni koji učestvuju u utakmici drže dah dok se svi ne pretvorimo u plavo!

 

Preveo: Ambroz Nikač

 

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.